ACT – terapija prihvatanjem i posvećenošću (eng. Acceptance and Commitment Therapy ACT) je terapijski pristup koji koristi punu svesnost, prihvatanje, posvećenost akciji u svrhu promene ponašanja i povećanja psihološke fleksibilnosti. Pripada trećoj generaciji kognitivno-bihejvioralne terapije. U pitanju je nov pravac, koji je našao svoje mesto zasnovano na nauci u psihoterapijskoj porodici. Začetnikom se smatra Stiven Hejz (Steven Hayes) koji ga razvija od osamdesetih godina prošlog veka i pruža nam novu perspektivu mentalnog zdravlja. Terapija prihvatanjem i posvećenošću nam pomaže da promenimo filozofsku bazičnu postavku našeg života. Prihvatanjem svoje nesavršenosti mi prihvatamo i nesavršen svet oko nas, ali posvećeno idemo ka svom cilju. ACT nam pomaže da shvatimo gde smo se „zaglavili“ i kako da krenemo dalje.
Šta je ACT terapija?
ACT Terapija je strukturirana, vođena od strane terapeuta, a klijent, svojim posvećenim radom na uvidu u maladaptivno ponašanje, prihvata svoje nesavršenosti, kočnice, traume, frustracije i prevodi ih u adaptabilno ponašanje. Samo prihvatanje sebe dovodi do promene – porasta psihološke fleksibilnosti, jačanja kapaciteta, a promena ponašanja je izlazak iz začaranog kruga.
Koristeći punu svesnost (eng. Mindfulness) i ponašajno aktiviranje (eng. behavioral activation) čovek uči da živi u sadašnjosti, posvećen sebi, svojim životnim vrednostima i ciljevima. Naravno da svako od nas doživljava i neprijatne emocije, opterećujuće misli i bolna iskustva, ali ACT nas uči da se ne usmeravamo na to, već da razvijamo onaj deo nas koji će unaprediti naš život, da razvijamo psihološku fleksibilnost.
Ključni procesi u ACT-u
Psihološka fleksibilnost se razvija kroz šest bazičnih procesa:
- Kognitivna difuzija: opažanje kognicija (misli, predstave, sećanja), emocija i telesnih senzacija onakvih kakve jesu stvarno, a ne onako kako nam se čini
- Prihvatanje: kognicije, emocije i telesne senzacije dolaze i prolaze, puštamo ih, ne borimo se sa njima
- Prisutnost u sadašnjem trenutku: sposobnost doživljavanja ovde i sada, unutrašnjih i spoljašnjih događaja, otvoreno, zainteresovano, a bez fokusa na prošlost ili budućnost
- Posmatranje sebe: dolaženje u metapoziciju, posmatranje i življenje u potpunoj svesnosti sebe i sveta oko sebe
- Vrednosti: otkriti šta je to meni „stvarno“ važno u životu
- Posvećeno delovanje: u skladu sa vrednostima, postavljanje ciljeva i akcija za postizanjem tih ciljeva
Kada se koristi ACT?
Terapija prihvatanjem i posvećenošću se pokazala efikasnom kod raznih problema, neki od njih su:
depresija
- opsesivno-kompulsivni poremećaj
- anksiozni poremećaj
- post-traumatski stresni poremećaj
- anoreksija
- različite adikcije
- stres povezan sa poslom
- stres usled bolesti
Tehnike rada na seansi ACT-a
Terapijske intervencije ACT-a se mogu svesti na dve osnovne:
- prihvatanje
- posvećenost
Sva ona neželjena iskustva, koja su van naše kontrole, treba prihvatiti, a onda pronaći svoje životne vrednosti i posvećeno ići ka kvalitetnijem životu koristeći metafore i otkrivajući sopstvene strategije kontrole.
Svaki od šest bazičnih koraka u ACT-u ima svoje brojne tehnike:
KOGNITIVNO ODVAJANJE ili kognitivno oslobađanje (eng. cognitive defusion) nam pokazuje kako da naučimo da odvojimo sebe od svojih misli, emocija, sećanja… Zašto? Pa zato što mi (ljudski rod) imamo tendenciju da svoje misli uzimamo kao realnost, pravila koja se poštuju, a shvatamo da su to „samo reči“ kojima mi sami dajemo važnost. Ako sebi ponavljamo ja sam gubitnik i ako reči shvatimo kao realnost, mi ćemo se i osećati i ponašati kao gubitnici. Ako sebi kažemo to je samo moja misao, onda polako dolazi do kognitivnog odvajanja, odnosno oslobađanja od robovanja jeziku. Da bi došlo do defuzije, reči zamišljamo kao da ih izgovaraju likovi iz crtanog filma, pevamo na razne melodije, ponavljamo do besmisla. Važno je da shvatimo da su to samo reči, a ne realnost koja određuje naš život.
PRIHVATANJE – jedan od najvažnijih koraka u ACT-u, znači da u našem umu ostavimo mesta za psihičku i fizičku bol (emocije, senzacije i ostala neželjena iskustva), da im dozvolimo da dolaze i prolaze kroz naš um, ali da se protiv njih ne borimo. Napravimo im mesta, kada dođu pustimo ih da postoje, kao neka stvar u sobi, i mi živimo svoj život. U ACT-u nije cilj život bez boli, jer je to nerealno, već živeti život a da ne trošimo svoje resurse na nešto što ne možemo izbeći.
KONTAKT SA SADAŠNJIM TRENUTKOM – Svi mi često radimo više stvari u isto vreme, pa tako vreme ručka koristimo da se pripremimo za sledeći sastanak, ili dok spremamo obrok mislima smo na nekom drugom mestu. Sadašnjem trenutku trebamo pristupiti zainteresovano i otvorenog uma. Ako jedemo, treba uživati u svakom zalogaju, otkriti sve mirise, ukuse, teksturu hrane, ispitati kakve senzacije proizvode u našim čulima. Ako se misli pojave, primetiti ih, ali se vratiti na hranu; to je iskustvo sadašnjeg trenutka. To možemo da vežbamo dok peremo zube, dok se tuširamo, dok razgovaramo sa drugim ljudima, puna svesnost veoma poboljšava komunikaciju.
POSMATRAJUĆE JA, još jedan važan princip ACT-a, je specifično osećanje sebe samog. To je onaj deo naše svesti koji je tu kontinuirano i na koji spoljašnji svet nema uticaja, on je nepromenjivi deo nas. Mi često kada kažemo „ja“ mislimo na sebe kao biće, na svoje telo, misli, emocije, potrebe, uloge, ali je sve to promenjivo; ako smo svesni svojih misli, da su to „samo misli“ ma koliko bile uznemirujuće i strašne, da su one prolazne i promenjive, onda smo pronašli svoje „posmatrajuće ja“. Isto važi i za sva druga unutrašnja iskustva kao što su emocije, slike, senzacije… znači, za „posmatrajuće ja“ misli nemaju stvarnu težinu, nisu stvarne, samo su reči, i one ne mogu upravljati našim životom.
VREDNOSTI – osvestiti šta nam je zaista vredno u životu je važno da bismo mogli postaviti svoje životne ciljeve. Vrednosti nisu ono što su nam govorili dok smo odrastali (skromnost, marljivost, škola, postignuće), već ono što je vredno za nas same, ono za čega smo spremni da se, ako treba, žrtvujemo. Kada smo otkrili svoje vrednosti postajemo ih svesni i imamo svoj cilj, orijentir ka kojem stremimo u životu. Što znači, vrednost i cilj su tu, tu je naša spremnost da prihvatimo svu nelagodu, ne muku i trpljenje, već neprijatne misli i osećanja na svom putu ka cilju.
POSVEĆENO DELOVANJE je postavljanje ciljeva u skladu sa svojim vrednostima i preduzimanje određenih koraka da bi postigli svoj cilj. Ako se neko boji javnog nastupa, trema ga onesposobi da obrazloži svoju prezentaciju kolegama, to znači da će klijent, vođen terapeutom, polako raditi na jačanju svesnosti sadašnjeg trenutka, prihvatanju nelagodnih emocija (straha, vrtoglavice, mučnine…) i vežbanju kapaciteta da prezentuje svoj rad pred kolegama. ACT ne redukuje simptome već nas, kao voz na dva koloseka, vodi kroz život.