Bazične psihološke potrebe su univerzalne, urođene i vidljive u svim kulturama. Rođenjem, plačom, smehom, neverbalno, a zatim i verbalno, pozivamo roditelje da naše potrebe zadovolje.
To je ključni zadatak za roditelje, da prepoznaju i zadovolje bazične potrebe svoje bebe. Tada je razvoj deteta adekvatan, teče neometano i dete uči da je svet oko njega i ono samo vredno i dobro. Ukoliko roditelji ne prepoznaju i ne zadovolje ove potrebe, dete razvija negativno viđenje sebe i sveta oko sebe. Razvija maladaptivne obrasce ponašanja, pogoršava se psihološko i porodično funkcionisanje. Takođe, neprepoznavanje bazičnih psiholoških potreba bebe ima negativni uticaj na razvoj neurološkog i fiziološkog sistema odrasle osobe.
1. Bazična sigurnost
Potreba koju treba zadovoljiti u prenatalnom i uzrasu do druge godine. Dete treba da oseća da je željeno, fizički i emocionalno zaštićeno, jer tako dobija osnovu za razvoj poverenja u svet i druge ljude oko sebe. Oseća se voljeno, zaštićeno, smireno i sposobno da istražuje svet oko sebe.
Nezadovoljena bazična potreba za sigurnošću se u kriznim situacijama manifestuje kao životni zaključak ja nemam prava na postojanje, bolje da me nema, praznina, nigde ne pripadam, svima je bolje nego meni. Nisko vrednovanje sebe, unutrašnja anksioznost i nemir, loš san, sklonost za gomilanjem moći i novca, često psihosomatske reakcije, kao i teškoće u izgradnji bliskih odnosa.
2. Autonomija, kompetencija i osećaj identiteta
Autonomija je osećaj da se može funkcionisati samostalno, nezavisno od podrške drugih ljudi, slobodno ispoljavanje individualnih potreba, mišljenja, osećanja, interesovanja. Nezavisne osobe imaju osećaj integriteta, fizičku, mentalnu i psihološku samokontrolu. Zadatak roditelja je da ohrabruje dete da istražuje i iskazuje svoje potrebe i osećanja. Veoma je važno da roditelj prepoznaje i razume detetove emocije i adekvatno odgovara na njih. Time roditelj pomaže detetu da shvati i razume vlastite emocije i da nauči da ih reguliše. Ukoliko je osoba rasla uz emocionalno nedostupne roditelje, u odraslom dobu se to manifestuje tako da ni sama ne prepoznaje svoje emocije i ne izražava ih na adaptabilan način. Povlači se u trenucima kada se od nje očekuje bliskost i često bira emocionalno nedostupne partnere jer joj je to poznat obrazac.
Ukoliko roditelj fizički jeste prisutan ali je emocionalno nedostupan, ne primećuje detetove emocije, ne ume da ih ni imenuje ni zadovolji, već ih ignoriše ili umanjuje, dete zaključuje da njegove emocije nisu važne ili su „previše“. Ako roditelj zanemaruje detetove potrebe kao „nevažne“ dete dobije poruku da je imati potrebu i osećati opasno, a kao posledicu dete može razviti sramotu, osećanje krivice, napuštanje ili kažnjavanje od strane roditelja. Tako dete umesto autonomije i kompetencija razvije anksioznost, nesigurnost i zavisnost.
Preterano zaštitničko ponašanje roditelja, ne dozvoljavanje da dete obavljala aktivnosti i rešava zadatke primerene njegovom uzrastu, takođe dovode do razvoja osećanja zavisnosti.
3. Povezanost
Potreba za povezanošću je osećaj da su naše veze sa drugima stabilne, trajne i vredne poverenja. To se odnosi i na povezanost u okviru društva i vršnjačkih grupa. Da bi se povezanost razvila, detetu su potrebni dostupni roditelji, prisutni u pokazivanju ljubavi, razumevanju i empatiji. Ukoliko roditelji nisu prisutni na adekvatan način, dete odsustvo roditeljske ljubavi i bliskosti tumači na način da nije vredno njihove ljubavi. U odraslom dobu se nedostatak povezanosti manifestuje kroz sumnju u motiv zašto je neka osoba u vezi sa mnom.
4. Vrednovanje i uvažavanje
Potreba za vrednovanjem i uvažavanjem se odnosi na detetov doživljaj da je vredno ljubavi i pažnje i da vrednuje svoje veštine i znanja. Samim tim dete vrednuje i kompetencije drugih ljudi, poklanja im pažnju, ljubav i poverenje. Osećaj sopstvene vrednosti razvijamo kroz zdrav odnos sa porodicom i vršnjacima.
5. Razumna očekivanja, realistične granice i samokontrola
Da bi dete naučilo da postavlja sebi realne ciljeve važno je da roditelji budu ti koji će prvi, svojim primerom to naučiti dete. Veoma je važno da dete shvati da ne treba da bude „savršeno“ da bi imalo ljubav roditelja, već da treba da bude „dovoljno“ dobro. Takvo dete će biti odvažnije da ispituje sopstvene mogućnosti a na greške će gledati kao na prilike. Ako deca razviju perfekcionizam i pred sebe postavljaju nerealno visoke standarde, u odraslom dobu nejverovatnije će razviti anksioznost ili depresivnost. Važno je i da roditelji postave i odgovarajuće granice. Previše popustljivi roditelji ne omogućavaju detetu da nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, dete ne razvija kapacitete kontrole impulsa i samodiscipline. Kada dete nauči da može da radi sve što hoće, ono počne da veruje kako su svi oko njega tu da njemu ugode, da se ponaša kako želi, ne nauči da treba da poštuje i potrebe ljudi oko sebe, da deli.
Često se ne postavljene granice i prevelika popustljivost roditelja manifestuju kroz sebične odrasle ili sasvim suprotno, požrtvovane ljude koji se previše „daju“ i ugađaju drugima.
6. Ljubav i prihvaćenost – poverenje bez obzira na sve
Dete ima osećaj da je voljeno i prihvaćeno baš takvo kakvo jeste, bezuslovno, time gradi i osećaj vlastite vrednosti.
Nezadovoljena bazična potreba za bezuslovnim prihvatanjem se u odraslom dobu manifestuje kroz strah osobe da bude autentična, težnju da stalno udovoljava drugim ljudima, sakrivanje emocija, zanemarivanje sopsvenih potreba a vrednovanje tuđih. Odrasla osoba vrlo lako razvije osećaj krivice i osećaj da nisam dovoljno dobar/a.
Kako psihoterapija može pomoći onima koji nisu stekli osećaj bazične sigurnosti u detinjstvu?
U sigurnom okruženju i potpunom prihvatanju od strane psihoterapeuta, osoba prvo treba da prihvati sopstvenu prošlost, da se priseti svojih ranih iskustava, svojih životnih mentora i kako je sve to uticalo na osećaj sigurnosti i poverenja u ljude, da osvesti svoj referentni okvir. Zatim je važno da negujete svoje samopoštovanje i samopouzdanje, da preispitate kako postavljete svoje ciljeve, realistično ili precenjujući ili podcenjujući sebe, jer to direktno utiče na osećaj vlastite snage i kompetentnosti.
Prepoznaćete i imenovati svoje emocije, postavićete granice i time pronaći zdrav način suočavanja sa stresom i neprijatnim emocijama. Psihoterapija će vam pomoći da razvijete zdrave međuljudske odnose i poverenje u druge ljude. Važan segment u radu je i briga o sebi, o svom fizičkom i mentalnom zdravlju, zdravim životnim navikama, ljubavi prema sebi i svom telu.
Na psihoterapiji učite o sebi, svojim interesovanjima i vrednostima, razvijate svest o sopstvenim potrebama i kako da ostvarite vaše lično blagostanje i osećaj sigurnosti.
