Holms Rahelova skala

Holms Raheova skala stresnih događaja se koristi za merenje stresa. Sastoji od 43 stavke, pomoću nje možete da izračunate koliko ste pod stresom i u skladu sa rezultatima možete da pomognete sebi da se nosite sa stresorima i da zatražite pomoć ako vam je potrebna.
Pored svake stavke napisan je broj poena koji nosi stresni događaj. Zabeležite događaje koji su vam se dogodili i pomnožite sa koliko puta se desilo u godinu dana. Sve saberite.

Ključ:
150 ili manje bodova – mala verovatnoća da će doći do zdravstvenih problema uzrokovanih stresom.
150-300 bodova – oko 50% šanse da će u naredne 2 godine doći do zdravstvenih problema uzrokovanih stresom.
300 i više bodova – oko 80% šanse da će u naredne 2 godine doći do zdravstvenih problema uzrokovanih stresom.

Kako preboleti gubitak? -saveti psihologa

Sastavni deo života su gubici. Bilo da se radi o materijalnim stvarima, novcu, životu, gubitak je visoko traumatično iskustvo. Ako je gubitak nadoknadiv, kuća, pare, posao, to je nešto što ima tračak nade. Ako je gubitak konačan, kao što je smrt, onda je to na lestvici uznemiravajućih događaja vrlo visoko pozicionirano.

Smrt emotivnog partnera je na prvom mestu, bliskog rođaka na petom, a bliskog prijatelja na sedamnaestom mestu. Smrt u nama pokreće čitav spektar emocija, od tuge, žalosti, boli, do ljutnje, besa, nepravde, izneverenosti…

Tugovanje se odvija u pet faza:

I faza – negiranje
Mehanizam odbrane, negiranje, je prirodan način da na informaciju o nečijoj smrti, obuzdate priliv snažnih i neprijatnih emocija. Ovakva reakcija nam pomaže da prođemo kroz nalet velikog bola i tuge, da dobijemo na vremenu.

II faza – ljutnja i bes
Kako negiranje popušta tako se javlja nova emocija. Često, umesto tuge i bola za izgubljenim, počinjemo da osećamo ljutnju i bes što nas je partner, rođak, prijatelj, napustio. Ljuti smo na život, na lekare, sudbinu…sve i svakog, čak i na onog ko nas je napustio. Iako na racionalnom nivou mi znamo da je to suludo, na emocionalnom mi osećamo bes jer nas je nama draga i važna osoba napustila. Onda se javlja krivica zbog besa i ljutnje na osobu koje više nema, pa opet bes i tako u krug.

III faza – pregovaranje
Kada se osećamo potpuno bespomoćno i ranjivo zbog gubitka, nekako se čini prirodnom reakcijom da počnemo da se pitamo:“ kako nisam primetila? kako nisam ranije reagovala? zašto je nisam naterala kod lekara? Eh da sam bar…“ osećanje krivice je pratilac ove faze kao i verovanje da smo mogli nešto da učinimo da promenimo ishod događaja zbog kojeg sada tugujemo.

IV faza – depresivnost
Period kada se snažne emocije počnu smirivati. Polako počnemo realno da gledamo na događaj, počnemo da se povlačimo u sebe, nekad izbegavamo druge ljude. Ponekad zaboravimo na podršku ljudi oko nas, onih koji su tu za nas. A nekad je potrebno da se povučemo u sebe, da sebi damo vremena da se oprostimo od onih kojih više nema. Opasno je kada ova faza predugo traje.

V faza – prihvatanje
Kada nas prođe prvobitni šok i negiranje, ljutnja i bes, preispitivanje, tiho tugovanje, dođe i vreme da prihvatimo stvari onakvim kave jesu. Prihvatiti nije isto što i odobriti, već sagledati stvari i događaje kao prirodan sled.

Kako preboleti raskid?

Razvod braka i razdvajanje od partnera je visoko stresan događaj i čest okidač psiholoških poremećaja. Razočaranje, bes, ljutnja na sebe i druge, emocionalna neispunjenost, sve to donosi poremećaje iz spektra anksiozno-depresivnih epizoda.

Sam razvod ima svoje faze.

I faza – emocionalni razvod
I pre nego što se par odluči na legalni razvod, primetne su promene u odnosu, porast nepoverenja i kriticizma, porast konflikta i prekid seksualnih odnosa. Nema zajedničkih planova i aktivnosti. U odnosu se verbalno i neverbalno izražava nezadovoljstvo kao i optužbe za neispunjena očekivanja. Ponekad partneri ne doživljavaju u isto vreme ovo emocionalno udaljavanje pa se onaj drugi iznenadi ponašanjem i zahtevima partnera koji prvi pokaže nezadovoljstvo. Sklapaju se savezi sa decom, raste ljubomora, traže se veze izvan bračnog odnosa. Pozicije onog koji ostavlja i onog koji je ostavljen se suštinski razlikuju i sa sobom nose različite emocije. Ovo je faza kada odlazak na porodičnu psihoterapiju može dovesti do stabilizacije odnosa i želju partnera da ulažu u oporavak veze umesto razvoda.

II faza – legalni razvod
Faza koja traje najkraće. Kada razvod dobije svoj legalitet, pojavljuje se svedok, treće lice, sudija, koji potvrđuje realnost prekida. Tada se pojavljuje emocionalna krivica. Faza u kojoj medijator, psiholog, ima ulogu da se nađu što adekvatnija rešenja, bez konflikta, naročito ako u braku ima dece.

III faza – ekonomski razvod
Faza koja sledi posle legalnog razvoda i bavi se finansijama, finansiranjem dece, podelom imovine.

IV faza – koroditeljstvo i starateljstvo nad decom
Koroditeljstvo je saradnja koja uključuje međusobnu podršku partnera u ulozi roditelja, podelu posla oko dece i usaglašavanje oko vrednosti kojima se teži u vaspitanju, značajna je i za razvoj deteta. Bračni i roditeljski sistem se razlikuju, pa tako i posle razvoda roditelji ostaju u svojim ulogama koje su postavljenje u samom početku roditeljstva, u koroditeljstvu. Ukoliko imamo komplikovane razvode, razvode sa puno optuživanja, osuđivanja, revanširanja, konflikta, važno je decu izmestiti iz svih prepirki. Uz stručnu pomoć postići dogovor o deci mimo svih drugih dogovora da bi se deca zaštitila od razornih faktora razvoda.

V faza – socijalni razvod
Razvodom od partnera se menja i mreža socijalnog okruženja svakog partnera ponaosob. Prijatelji se dele na moje i tvoje, a i prijatelji koji su bili tu pre braka sada su u drugim relacijama. Osoba može osetiti odbačenost, usamljenost, ali i ogromnu slobodu koju dugo nije imala. Kako prolazi bol emocionalnog razvoda, izlazak iz zone konflikta, tako se javlja želja za građenjem novih socijalnih mreža. Nekada se sloboda manifestuje kroz previše vremena sa društvom, česte promene partnera, kršenje raznih zabrana; ali sve se to izbalansira i osoba pronađe svoje mesto u svetu i društvu oko sebe.

VI faza – psihološki razvod
Poslednja faza (ukoliko parteri ne prolaze i kroz religiozni razvod), koja nosi sa sobom sticanje autonomije i kreiranje novog identiteta. Nismo više razveden/a, već smo osobe sa svojim ličnim identitetom, uz podršku porodice, bliskih prijatelja, koristimo sopstveni potencijal za svoju dobrobit. Oslobađamo se osećanja krivice i idealizacije, kako sebe tako i partnera.

Kako preboleti gubitak posla?

Odlazak u penziju je na desetom mestu Holms Raheove skale stresnih događaja i ocenjen kao veoma stresan. Prihvatanje da se životni prioriteti menjaju iz korena, da druge vrednosti postaju važne, da vreme treba rasporediti na drugi način, na druge ljude i aktivnosti, svi ovi faktori predstavljaju nove izvore stresa. Potrebno je pronaći novi balans i nove ciljeve.

Kako pomoći sebi pred odlazak u penziju?

Obezbediti se finansijski, kroz dodatne fondove, ili prihode od objavljenih dela dok ste bili u radnom odnosu. Nekada je i sama penzija dovoljna sigurnost. Psihološka priprema je malo teži deo. Potrebno je da osoba shvati koje sve uloge ima u životu i da se ne identifikuje samo sa ulogama vezanim za radno mesto. Često zaboravimo da smo i u familijarnim odnosima, komšijskim, sportskim… Pronaći svoje mesto u socijalnom okruženju po završetku radnog odnosa je prioritet psihološkog blagostanja.

Gubitak posla, čak i promena radnog mesta, su veliki okidači stresa. Ljudi koji gubitak posla doživljavaju kao ličnu tragediju iz pozicije bespomoćnosti, imaju veće šanse da se organski razbole, da postanu depresivni, često praćeni suicidalnim mislima, jer sebe vide izolovane od društva i prijatelja.

Kako preboleti smrt?

Neki gubici su nenadoknadivi, životi se ne mogu vratiti, ali ipak postoji nešto što nas može utešiti. Vreme koje smo proveli zajedno, vrednosti koje smo delili, mesta koja smo posećivali, ljudi koje smo zajedno poznavali. Ljubav koju smo delili i poklanjali jedno drugom. Ostaju uspomene, samo naše, zauvek.

Mnogi ljudi se plaše smrti, a da toga nisu ni svesni. Taj strah čini da se ponašaju iracionalno, da budu disfunkcionalni i uplašeni u raznim sferama života gde to nije uobičajeno. Strah od smrti je, zajedno sa strahom od ludila i gubitka kontrole, ono što nas pokreće ili parališe u životu (panični napad). Strah od smrti je često u osnovi nemogućnosti da se uspostave bliski odnosi, da se ispune životne želje, otputuje…

Sastavni deo života je i rađanje i smrt. Važno je da osvestimo koliko i od čega nas je strah, kao i koliko je smrt za nas prirodni deo života.

Prirodan proces svakog života je rađanje, rast, razvoj, starenje, smrt. Radujemo se rađanju novog života, radujemo se postignućima u raznim fazama i životnim dobima, ali kada dođe do završetka života, tada se nekako ne osećamo da je to prirodan proces, želimo da su nama dragi ljudi još dugo sa nama. Prirodno je da nakon konačnog gubitka tugujemo, žalimo, plačemo. Da bi tuga bila adekvatna potrebno je da intenzitet tuge bude u skladu sa značajem izgubljenog, da je način ispoljavanja socijalno prihvatljiv i da je dužina tugovanja u skladu sa socijalnim očekivanjima. Ukoliko se u tuzi preteruje, tada se radi o neadekvatnoj tuzi i ona se manifestuje u preterano snažnoj ili nekontrolisanoj tuzi ili pak tuzi smanjenog intenziteta ili u preterano dugom vremenskom periodu.

Ukoliko se radi o tuzi za izgubljenim detetom, to je gubitak najviše vrednosti, tada se javlja neograničena tuga, tuga najjačeg intenziteta, i osoba nakon emocionalnog šoka dozvoljava da ga tuga preplavi, parališe. Ako takva tuga traje naročito dugo, ako osoba postane nefunkcionalna najčešće govorimo o depresivnom stanju. Postavlja se pitanje koliko je u redu da tuga traje? U našoj kulturi se smatra da je tuga četrdeset dana od smrti, a da žalost traje do godinu dana. To je period kada se nosi crnina, izbegavaju slavlja. Ukoliko se za to vreme ne završi emocionalno razvezivanje od izgubljene osobe dolazi do patološke žalosti.

Neadekvatna tuga može biti i negacija tugovanja, kada osoba želi da bude jaka, jer bi doživljaj tuge za nju bio dokaz slabosti. Neke osobe svoju tugu prigušuju, svesne neprijatnog osećanja, ali plaču kada u samoći ili dok gledaju film. Posledice negiranja i neproživljavanja tuge se manifestuje kroz blokiranje i prijatnih osećanja, osoba ne dozvoljava sebi da oseća, ne vezuje se emocionalno sa značajnim objektima. Znaci da osoba prigušuje tugu vide se kroz razne oblike suzbijanja neprijatnosti kroz nekontrolisano uzimanje hrane, konzumiranje seksa, intenzivnih socijalnih kontakata; preteranu preokupiranost poslom, decom, higijenom; anesteziranje osećanja tuge kroz upotrebu alkohola, droga ili sedativa.

Psihoterapijska intervencija kod blokiranog procesa žalovanja je najčešće tehnika opraštanja. Cilj je da se u sigurnom psihoterapijskom odnosu rekonstruiše dijalog sa izgubljenom osobom i da klijent izrazi svoja neizražena osećanja, da završi svoje emocionalne poslove.