U savremenom svetu sve češće sebi postavljamo zahteve za visokim postignućima, zavidnim statusom i dobrim finansijama. Od sebe tražimo savršenstvo, u poslu, izgledu, komunikaciji sa ljudima, ljubavi, roditeljstvu…
Uslov koji sebi sve češće postavljamo je “Budi savršen/a” Da li je perfekcionizam put ka sreći? Kada ispunimo “savršeno” sve zahteve na poslu, dovezemo se u kuću u elitnom delu, u najnovijem modelu automobila, sa savršenom garderobom, sednemo u dizajnersku fotelju iz najnovije kolekcije, osećamo se…umorno, potrošeno, prazno i nesrećno.
Kako nastaje perfekcionizam?
Perfekcionizam nastaje u detinjstvu kada dete ima potrebu za roditeljskom ljubavlju, a roditelji pred dete postavljaju visoka, često i nedostižna očekivanja. U koliko dete ne ispuni ta očekivanja roditelji najčešće uskraćuju kontakt, zagrljaj, razgovor, a nekad primenjuju i nasilje, sa porukom da ispravi nedovoljno dobro urađene zadatke. Dete tada, u želji da udovolji roditeljskim zahtevima, ulaže maksimalne napore u npr sportu, jer kada osvoji prvo mesto ima roditeljsku pažnju, zagrljaj, oseća da su roditelji ponosni na njegov uspeh i to vezuje za ljubav. Uverava sebe da se trud isplatio. Dete usvaja važnu životnu poruku da možemo biti voljeni samo kada smo dovoljno dobri. Ako nema izvanredno postignuće, dete oseća stid, odbačenost i sram i to se manifestuje tokom celog života. Kada je osoba odrasla i šef da zamerku na njen rad, osoba se u tom trenutku oseća isto kao kada je u detinjstvu trpela roditeljske kritike, preplavljuje je osećanje stida, srama i odbačenosti.
Ne mora uvek biti ovako drastično, nekada roditelji u želji da detetu priušte i ono što oni nisu imali, detetu nametnu velike obaveze, klavir, jezici, sport, plesna škola… i naravo, da dete ne može biti izvrsno u svim oblastima.
Ponekad je dete u ulozi porodične zvezde, jer sve obaveze ispunjava na radost i ponos svoje porodice, ali kako odrasta i polako donosi odluke važne za sebe, sve češće se nalazi razapeta ismeđu svojih želja i očekivanja porodice.
Kako se prepoznaje perfekcionizam?
Perfekcionisti sve rade savršeno, precizno, proveravaju više puta do predaje konačne verzije rada, često zbog toga probiju rokove. Retko prepuštaju drugima da ih zamene, jer smatraju da niko to ne može da uradi dobro, samo oni. Izgledaju savršeno, kao sa naslovne strane, ali zato satima biraju šta će obući. Posledica je da su često napeti, sebi su najveći kritičari, retko sebi dozvole da se opuste, zabavljaju.
Tipovi perfekcionizma
Perfekcionizam je težnja ka savršenstvu ali kroz dva oblika,aktivni i pasivni.
Aktivni perfekcionizam je:
- Pozitivno orijentisan
- Vodi ka uspehu
- Greške su motivišuće
- Ciljevi su realni, ostvarljivi
- Samokritičnost je zdrava
Osoba koja ima aktivni perfekcionizam postavlja realne ciljeve, teži perfekciji, ali nije preterano samokritična ako ne postigne sve zadato. Uživa u procesu. Na greške gleda kao na lekcije, misli da može bolje, oseća ponos i zadovoljstvo za postignuto.
Pasivni perfekcionizam:
- Negativno orijentisan
- Strah od neuspeha
- Svaku grešku smatra nedopustivom
- Nerealno visoki ciljevi
- Preterana samokritičnost
Osoba koja je pasivni perfekcionista postavlja nerealne ciljeve i rokove i orijentisana je isključivo na postignuće. Kada ostvari cilj, nema užitka, nema radosti, jer smatra da uvek može više i bolje. Razlika između dva tipa perfekcionizma je u zadovoljstvu postignutim, oba teže savršenstvu, ali aktivni je zadovoljan postignutim, pa ga smatrmo “zdravijim” dok pasivni nikad nije zadovoljan urađenim
Aktivni vodi u akciju – Ovo može bolje, potrudiću se! – a pasivni u odgađanje – nije kako
sam zamislio, treba bolje, još nisam sve savršeno uradio!
U korenu perfekcionizma su najčešće stid, strah od neuspeha i strah od osude. Perfekcionizam nije dobar, nije vrlina, mada se mnogi njime hvale kao da jeste! Aktivni je korisniji u određenim situacijama, ali nije vrlina kojoj treba težiti. Perfekcionisti teško donose odluke, traže stalno potvrdu svoje vrednosti, stalno su u ček listama, odlažu da počnu nešto novo i lako odustaju jer se nisu stekli savršeni uslovi. Stalno dokazuju da su u pravu, pokušavaju da ubede druge ljude u svoje teorije čak i kada to nikog ne inteersuje. Uputstva daju opširno usmeno pa još i da potvrde pismeno. Iz sopstvene nesigurnosti stalno nešto proveravaju, imaju veliku potrebu da kontrolišu i sebe i druge ljude, da stalno dižu standard.
Da li je perfekcionizam poremećaj?
Perfekcionizam nije sam po sebi poremaćaj ličnosti ali je osobina ličnosti koja može da dovede do ekstrema i onda je segment u mnogim mentalnim poremećajima. Najčešće se javlja u sklopu poremećaja koje karakterišu kompulsivne misli i kompulsivna ponašanja, kao što je OKP.
Da li perfekcionizam utiče na naše mentalno zdravlje?
Pefrekcionizam nije sam po sebi bolest, nije poremećaj ličnosti, ali u korenu mu je strah od neuspeha, osećanje manje vrednosti, nisko samopouzdanje, pa i trauma iz detinjstva. Zbog svega toga povezan je sa depresivnošću, anksioznošću, OKP, poremećajima u ishrani, problemima sa varenjem, u ekstremnim situacijama i sa suicidalnim mislima. Perfekcionisti su često pod velikim pritiskom, koji sami sebi
nameću, pa posledice mogu biti i visok krvni pritisak, bolesti kardiovaskularnog sistema. Perfekconisti su osobe koje često izgaraju na poslu, nedovoljno spavaju i odmaraju radi postizanja cilja pa je burnout syndrome takođe posledica.
Da li se perfekcionizam leči?
Perfekcionizam nije bolest pa da možemo popiti šarenu pilulu i izlečiti se! Da bi se oslobodili perfekcionizma uslov svih uslova je da zavolimo sebe. Baš takve kavi smo! Savršeno nesavršena bića!
Treba da prihvatimo da smo vredni, dovoljno dobri i bez perfekcionističkih zahteva. To nije lako, pogotovo ako smo svoj perfekcionizam smatrali osobinom za ponos. To znači da odustajemo od svojih navika, stavova, misli, koje su nas svo vreme održavale a u stvari su potpuno iracionalne.
Nije dovoljno samo na kognitivnom nivou čitati o perfekcionizmu i misliti da ćemo ga se osloboditi. Potreban je rad na sebi kroz psihoterapiju, uz podršku stručnog lica, u otvorenom, podržavajućem odnosu terapeut-klijent.
