„Trauma nije ono što se dogodilo već ono što se zbog traume dogodilo unutar osobe.“ -Dr Gabor Mate

Reč trauma dolazi iz grčkog jezika (trávma), označava ranu, što trauma u suštini i jeste.

Trauma je odvajanje od svojih osećanja, od svesnosti, od sopstvenog JA. Trauma steže i sputava, sprečava rast i razvoj. Trauma je u isto vreme, kao i fizička rana, osetljiva i kruta, kao krasta koja se uhvati i štiti ranu od spoljašnosti i ne dozvoljava da se razvija elastično tkivo. Razlika između psihičke i fizičke traume je u tome što ožiljak od psihičke traume možemo ukloniti i time regenerisati izvorno zdravu psihu koja je traumatizovana i ponovo početi da osećamo. Možemo naučiti da budemo fleksibilni i da osećamo.

Način da osoba preživi traumatično iskustvo, bilo kao mala beba ili odrasla osoba, je da se odvoji od svoje patnje. To je urođena reakcija svakog ljudskog bića. Kada izolujemo onaj dao nas koji pati i previše oseća, ostatak može koliko-toliko da funkcioniše; ali posledica takve reakcije je stvaranje iskrivljene slike sveta.

Životna iskustva oblikuju naš mozak, pa tako i trauma. Naš mozak počinje da se oblikuje još u neonatalnom periodu kroz iskustva majke i razvija se tokom života.

Traumatizovane osobe su nesigurne, sa veoma smanjenom percepcijom za opasnost, i baš se zato često i nalaze u opasnim situacijama, vezama i sličnim okolnostima.
Trauma utiče na odnose sa drugim ljudima. Traumatizovane osobe često za partnere biraju osobe slične svojim roditeljima, naravno, na nesvesnom nivou, jer im je to blisko. Traumatizovane osobe često osećaju sram; sram zbog sebe samih, zbog onoga što jesmo. Traumatizovane osobe osećaju sram posle traumatskog iskustva jer su poverovale da sa njima nešto nije u redu – još jedan mehanizam odbrane. Posledica srama je osećanje bezvrednosti, beskorisnosti ili suprotno, veličanje sebe.

Postoje rane koje nikad ne zarastu. Koje se aktiviraju u sadašnjem trenutku, a naša reakcija je iz vremena kada je trauma nastala. Pa tako imamo reakcije koje su prenaglašene – trzamo se na određeni zvuk (sirene za uzbunu, vatromet) misleći da se nalazimo u ratnim uslovima, ili kašnjenje prijatelja tumačimo kao napuštanje majke. Sve ovo spada u simptome PTSP-a, postraumatskog stresnog poremećaja.

Sve je ovo praćeno fiziološkom reakcijom – disbalansom u odnosu na opasnost. Vidimo je kada je nema i ne vidimo kada je prisutna, odvojeni smo od intuicije i postajemo kruti.

Trauma menja pogled na svet. Možemo da mrzimo svoju traumu, da smo ogorčeni, da želimo da nestane, ali to nam neće pomoći. Nismo krivi za svoju traumu, a ni za svoju disfunkcionalnost. Važno je da iz svoje traume nešto naučimo. Kada osvestimo uzrok svoje patnje, u sigurnosti psihoterapijskog odnosa, mi dolazimo do jedinstva svoga jastva, do celine sebe samog. Kada ponovo zavolimo celog sebe, spremni smo za život, i da dišemo punim plućima.